Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Sklo­ni smo le­tu čak i sa naj­ma­njim kri­li­ma i vr­lo ma­lo va­zdu­ha u njih pu­nu­tim. Ni­je nas te­ško ubije­di­ti da smo u bi­lo če­mu do­bri jer o se­bi kao do­brom čo­vjek uvi­jek sni­va. Za­to je i na­rod iz­mi­slio onaj ka­men u ci­pe­li... Me­đu­tim, on ima efek­ta sa­mo kod onih ko­ji po tlu ho­da­ju. Oni ko­ji la­ko leb­de i po­le­ću ma­le vi­si­ne do­hva­ću i taj im ka­men u ci­pe­li ne zna­či pu­no. Naj­ve­ću su vi­si­nu do­se­gli oni ko­ji se ni­su od tla odva­ja­li. Ali to su ve­li­ki lju­di. O nji­ma mno­go zna­mo i pri­ča­mo. Šta da ra­di­mo mi po­le­tar­ci, ma­lih ili ne­po­sto­je­ćih kri­la i još ma­njih za­ma­ha? Ima li šta nas da spa­si od te­ških sle­to­va i bez­bjed­no pri­zem­lji u lu­dim po­le­ti­ma?
Bra­nim se i sti­dim tu­đih po­hva­la. A opet ih pri­želj­ku­jem. Pri­želj­ku­jem da ne­ko pri­zna da je ono što ra­dim do­bro. Za­što se bra­nim od ono­ga što že­lim? Od sti­ska ru­ke i po­gle­da či­ta­o­ca ko­ji od sr­ca ka­že: Sva­ka čast za onaj tekst od ju­če.
Mo­žda jer ne­gdje u se­bi osje­ćam tog šar­la­ta­na. Pre­po­zna­će­te ga i u se­bi la­ko. To je onaj ko­ji vam pu­va sla­bim da­hom u ma­le­na kri­la ili ako kri­la ne­ma­te upor­no vas ubje­đu­je da ih ima­te. To je onaj ko­ji se, da mu mo­že bi­ti, ni­če­ga ne bi sti­dio, ko­ji bi gle­dao da sva­kog pre­va­ri i sva­kom po­vla­đu­je da bi uži­vao u sa­mo­bit­no­sti i tu­đoj po­hva­li.
U tom sti­sku ru­ke i ne­či­jem po­gle­du, tim ga sti­dom, tom ga za­hval­no­šću i snis­ho­dlji­vo­šću pre­ma te­bi, dra­gi či­ta­o­če, po­bje­đu­jem i ču­vam se­be, ma­lo pla­šlji­vi­jeg, ma­lo opre­zni­jeg, ali po­šte­ni­jeg i bo­ljeg. Bo­ljeg uto­li­ko ko­li­ko mi­slim da ni­sam vri­je­dan tog sti­ska, te po­hva­le, tog po­gle­da. Bo­ljeg jer ne dam da upad­nem u zam­ku sop­stve­ne ob­ma­ne. Bo­ljeg jer mi­slim, dra­gi či­ta­o­če, da do­bi­jam od te­be ono što ni­sam za­slu­žio.
Ne to­nem ja ni na dru­gu stra­nu. Znam ka­ko kri­ti­ku­ju pri­ja­te­lji, a ka­ko oni ko­ji že­le da te uni­ze. I na ovoj dru­goj stra­ni bo­drim se­be, opet gu­še­ći tog šar­la­ta­na ko­ji lu­ta kr­vo­to­kom i po­ku­ša­va da me uni­šti. Bra­nim se od nje­go­va zla i nje­go­va stra­ha. On bi smio do­sta to­ga što ja ne smi­jem jer se ni­če­ga ne bi sti­dio. A da ga pu­stim ka­ko bi osi­o­no na­stu­pao. Ka­ko bi be­stid­no tra­žio svo­je. Gle­dao te sa vi­si­ne, či­ta­o­če, jer si ga jed­nom sa sr­ca, iskre­no, ljud­ski i brat­ski po­hva­lio a on po­mi­slio ka­ko mu ti­me pri­zna­ješ da je bo­lji od te­be. Pa o ja­du lju­de se­bi bli­ske za­ba­vio da ga i oni ta­ko kao ti mo­ra­ju hva­li­ti. Na­pra­vio či­tav ko­deks re­a­go­va­nja na­kon sva­kog no­vog tek­sta, bi­va­ju­ći smrt­no ljut na sva­ko­ga ko ga pre­kr­ši. Ali ne­ćeš ti to zna­ti ako ga is­kri­ti­ku­ješ. Sa­mo će ti se šar­la­tan­ski osmjeh­nu­ti, re­ći da mu zna­či kri­ti­ka i da po­štu­je tu­đe mi­šlje­nje a u se­bi će te sma­tra­ti glu­pa­kom ko­ji ni­je u sta­nju da ra­zu­mi­je nje­go­vu ge­ni­jal­nost. I to je za nje­ga bo­lje ne­go kad mu ne ka­žeš ni­šta. Kad on ne zna je­si li ili ni­si pro­či­tao nje­gov tekst. Ma na­tje­ra­će te da ga pro­či­taš. Da daš usi­lje­no po­zi­tiv­nu kri­ti­ku sa­mo da ga mak­neš sa vra­ta. Nje­ga, šar­la­ta­na. Ako si baš za­drt, pa na­sta­viš da dr­žiš svo­je mi­šlje­nje pi­ta­će te šta ti se ne svi­đa, ka­ko bi ti i slič­no. Već u na­red­nom tek­stu usvo­jio bi tu kri­ti­ku da te uči­ni za­do­volj­nim. Da se uhva­ti za šar­la­ta­na u tvom kr­vo­to­ku da bi je­dan dru­gog hva­li­li. A me­ne i te­be bi, dra­gi či­ta­o­če, pot­pu­no ugu­ši­li njih dvo­ji­ca.
I aj­de sad ti pi­ši, maj­čin si­ne. Pe­ro u ru­ke ili pr­ste na ta­sta­tu­ru, ka­ko god. Iz­bo­ri se sa tim šar­la­ta­nom ko­ji ti ne­po­sto­je­ća kri­la cr­ta vi­še te­be. Ko­ji ti ša­pu­će ka­ko ti je ge­ni­jal­na ova ili ona re­če­ni­ca. Zbog kog se na mo­men­te di­viš sam se­bi. Dok se od tog pi­jan­stva ne otri­je­zniš. Pa se kao po­sle pi­jan­stva i sti­diš. Po­sti­dim se i ja ta­ko pred to­bom, dra­gi či­ta­o­če, kad mi sti­sneš ru­ku i upu­tiš hva­lu i taj me stid osvje­sti. A što ka­že Do­sto­jev­ski: Zar svje­stan čo­vjek mo­že ci­je­ni­ti se­be?